ODLOMAK ROMANA ''TRIJANON''
DAJANA DIVERNO
(odlomak)
– Dobro recite – reče Veronika Arpad dok je ispraznim pogledom zurila u zvezdanu junsku noć. Potrajalo je nekoliko trenutka dok se napokon nije smirila, ili je samo ona smatrala kako se smirila, a onda se okrenula prema svom suprugu.
– Ne, ipak kad malo bolje razmislim, sačekajte još koji trenutak – sela je naspram njega – ne znam da li sam spremna za konačnu istinu.
Sebastijan Arpad je opet posmatrao s iskrenim zanimanjem. Prekrstio je ruke na svojim grudima, sasvim uživajući u njihovoj bračnoj sobi.
Veronika je već naglasila kako neće moći spavati s njim jer se ne oseća najbolje u tim trenucima, ali njemu je njena blizina, čak i sad nakon napornog dana savršeno dobro odgovarala.
– Nismo još ništa potpisali!
Ona je glasno odahnula. Njene oči zasijaše novim sjajem.
– Dakle, moje molitve su se isplatile. Ima nade za Mađarsku, sve će ostati kako jeste i neće biti...
– Odloženo je potpisivanje – zastao je, pitajući se da li ima smisla da je upućuje u sve to. To je ipak tajni sporazum, ili kako su ga ostali političari nazivali tajni Trijanon.
– Odložili ste po-tpi-siva-nje? – ponovila je slog po slog. Strahovanja su je nanovo obuzela, kao osobu koja pati od teških bolesti pa se u jednoj sekundi ponadala tome kako postoji lek.
– Na nekoliko dana.
– Dana? Ali ja sam – opet je poskočila i došla do prozora – danas čitavo popodne gledala na sat. Nisam mogla ni da ručam, ni da večeram jer sam brojala maltene svaku sekundu, zbog toga da li ste vi potpisali, kako ste potpisali i kakav će sav svet biti kada...
– Nema smisla da se toliko uzrujavaš zbog toga. To je već odlučena stvar – podsetio ju je, pitajući se zbog čega mu je toliko zabavna kada je besna ili ljuta.
– Ništa nije odlučeno! – okrenula se prema njemu opet gorljivo i relativno dobro raspoložena da brani stavove koje se tiču celovitosti mađarske države. – Vi niste tamo odrastali, vi ne znate šta je za nas značila kruna! Imate li vi pojma o značenju krune?
Sebastijan klimne glavom.
– Da.
– To nije samo ono što kraljevi nose na svojim glavama – uperila je kažiprst preteći prema njemu. – Imali smo zemlju koja je bila jedna od najlepših zemalja starog kontinenta, zemlju na kojoj su nam mnogi zavideli. Godinama smo branili Evropu od islamskih osvajača, onih muslimanskih hordi koje prostoru ćilim u podne ili uveče! – vikala je ne obazirući se ni najmanje na to da su njeni roditelji i tetka Rebeka na istom tom spratu. Sudeći na razgovore koje je imala s svojim mužem, bila je savršeno dobro ubeđena u to da su se oni već privikli na ritam njihovog života kog je uslovljavao Trijanon. – I kako nam se to vraća? Trijanonom! Sudeći po tome šta potpisujete, nema nikakvog smisla da idete u Trijanon. Mogli ste to u prvom parku, na prvom ćorsokaku. Taj ugovor, sporazum je za Mađarsku pravi ćorsokak. Zašto da idete u taj dvorac? Zašto da tome pridajete toliki značaj? – sela je opet naspram njega i počela da lupka prstima po ploči stola.
– Ni zbog jedne zemlje, a kamoli Mađarske ne smatram kako ugovor treba da se potpisuje na ćorsokaku ili iza grmlja u parku!
Poskočila je vrlo ljutita, ali rešena da već večeras napiše pismo nekom od tih političara i da ga upozori da razmisli pre nego što se potpiše na takvoj strahoti. Greške se uvek vraćaju. Pitanje je kako li će se greške vratiti tim ljudima?
– Grm u parku je najidealnije mesto za takav sporazum!
Sebastijan je posmatrao nekoliko trenutaka.
– Treatalna si – kako mu je bilo i više nego dosta čitavog tog dana, tako mu se ni sada nije svađalo s njom. – Zašto ja ne mogu jednostavno doći kući i videti kako me ovde očekuje divna, topla i zaljubljena žena, s kojom bih pričao o drugim stvarima, a ne o Trijanonskom sporazumu koji treba da se potpiše? – uporno je posmatrao.
– Zato što ja – sigurnost joj se vraćala – nisam zaljubljena u vas. Izgledam li kao neko ko vas obožava?...
(tokom septembra 2010 godine ovaj odlomak je objavljen u novinama ''Magyar jelen'')
